”Ne postoji istina, postoje samo priče koje pričamo sebi i drugima.”

Sećam se da sam kao student druge godine, čitajući Psihologiju ličnih konstrukata Vivijen Ber, razumela samo ovu rečenicu. Više nikada nisam uzela da čitam Vivijen Ber, ali kao porodični psihoterapeut, skoro svakog dana se setim ove rečenice.

U knjizi Me before you, Luiza, zvana Lu, ostaje bez posla koji voli, a pošto živi sa roditeljima, dedom, sestrom koja je samohrana majka i sestrićem, posao joj je neophodan. Stoga prihvata da radi kao negovateljica kvadriplegičara Vila. Vil je nekada imao aktivan i kvalitetan život, što se čitaocu otkriva na početku knjige kroz detalj – scenu od pre nesreće, kada je mlad, zgodan, snažan, posvećen hobijima kao što je vožnja motora i skakanje bandži džampingom. Međutim, doživljava nesreću u saobraćaju kao pešak, nakon čega je zbog povrede kičmene moždine paralizovan od ramena na niže, i može samo malo da pomera šake. Luiza, naprotiv, nikada nije imala aktivan život. Ona ne voli da gleda filmove sa titlom i da ide na koncerte klasične muzike i useljava se kod momka iako nije sasvim zadovoljna u toj vezi. Ipak, između Vila i Lu se rađa ljubav za koju saznajemo da neće potrajati – Vil je, naime, odlučio da izvrši asistirano samoubistvo uz pomoć švajcarske agencije Dignitas.

Narativna terapija je kolaborativna forma psihoterapije koja prepoznaje da ljudi poseduju prirodne kompetencije, veštine, kojima mogu postići promenu u svom životu. Ljudi se u narativnoj terapiji vide kao odvojeni od svojih problema – to se naziva eksternalizacijom. Eksternalizacija ”razbija” otpor i omogućava klijentu da se bavi problemom na produktivniji načina. Umesto transformisanja problema, narativna terapija se trudi da transformiše efekte problema. Cilj je da se klijent distancira od problema kao i da se uvidi da li problem na neki način ima funkciju i ako da, kakva je. Da li postoji čak i neka korist od problema, koliko god to paradoksalno zvučalo? Na primer, posttraumatski stres utiče na to kako ljudi percipiraju smisao života, ukoliko se razreši na pravilan način. Louisa ima posttraumatski stresni poremećaj nakon što je doživela seksualno zlostavljanje u mladosti, zbog čega nikada ne napušta grad u kome je rođena, drži se sigurne rutine i zadovoljava se time da radi u kafiću, nikada ne čita knjige. Kada joj Vil kaže ”neke greške imaju veće posledice od drugih, ali ne moraš da dozvoliš da te jedna greška definiše… imaš izbor da ne dozvoliš da se to dogodi” Lu shvata da u njenom životu postoje stvari koje može da uradi. Odlazi u biblioteku, počinje da se informiše o paraplegičarima, pronalazi Vilu program za pisanje i brojne druge načine da mu poboljša kvalitet života. Kroz Luizino istraživanje preko Interneta počinjemo da čujemo glasove brojnih drugih paraplegičara i onih koji o njima brinu. Ima glasova koji, kao Vilov, bezmalo kažu da život sa kvadriplegijom nije vredan življenja, ali ih ima daleko više koji navode kako sa svojim hendikepom žive i uzimaju ono najbolje od života, ne dozvoljavajući da ih hendikep definiše. (Kritičari filma smatraju da ovi narativi nisu dovoljni jer niko od članova grupa podrške nije u potpunosti razvijen karakter, ali se njihovim glasovima ipak daje dovoljno prostora i ima ih dovoljno da čitaocu bude jasno da kvalitetan život hendikepiranih ljudi nije izolovan incident.) Lu čak organizuje i putovanje Vilu u kamp koji drži kvadriplegičar, bivši kaskader, i koji je u potpunosti prilagođen potrebama osoba sa kvadriplegijom. Interesantno je, ipak, da zbog Vilove upale pluća oni ne odu na ovo putovanje već na Mauricijus, ali ni Mauricijus nije daleko od kvaliteta života, složićemo se. Kroz sva ova iskustva, Luisa shvata koliko i najnegativnija iskustva mogu imati smisao. Dok plešu na podijumu na venčanju Vilove bivše devojke, ona skreće pažnju Vilu na to da, da nije imao incident i ostao paralizovan, njih dvoje se nikada ne bi upoznali već bi on gledao bogate i doterane devojke na toj svadbi, a ona bi eventualno na toj svadbi bila konobarica.

Narativni psihoterapeuti smatraju da je pričanje priče o problemu već jedan vid terapije, trudeći se da ”objektivizuju” problem, stvarajući time prostor za nove priče, ili alternativne narative. Alternativni ili preferirani narativi zapravo koegzistiraju sa dominantnim narativom, ali ih nije moguće videti od problema. Oni su zapravo kontrast problemu i mogućnost da se priča ponovo ispriča. Tako se klijent pomera od poznatog (a to je problem) ka onome što nije poznato (a to su mogućnosti). Terapeut takođe traga za onim što je ”odsutno ali implicitno” u prezentaciji problema. Ispitivanjem uticaja problema, moguće je identifikovati ono što je zaista važno konkretnoj osobi u širem kontekstu, nevezano za problem – to su sva ”druga” iskustva, nezavisna od problema, koja su ”prisutna ali implicitna”. Tako, Vil nakon koncerta violine kaže Lu da ne izlaze iz kola, jer odmah potom mora da se podvrgne mučnoj večernjoj rutini: želim da još samo malo budem taj čovek koji je išao na koncert sa devojkom u crvenoj haljini, samo još nekoliko minuta.

Nažalost, u nekom širem smislu, Vilovo samoubistvo je primer neuspeha narativne psihoterapije. Vil ne prihvata alternativne narative, niti su mu dovoljni jedinstveni ishodi. On ostaje u svom rigidnom sistemu uverenja, i odlučuje se na samoubistvo jer ne može da prihvati ograničenja u svom životu kao i izvesnost da će se njegovo zdravstveno stanje dodatno da se pogorša. U knjizi su sve teškoće sa kojima se Vil susreće opisane detaljno, činjenica da ne može da se hrani sam, da ide sam u kupatilo, da ima teškoće čak i sa regulisanjem telesne temperature, trpi nesnosne bolove, u stalnom je riziku od infekcije i stvaranja rana od ležanja. ‘’Nikada neću ovo prihvatiti’’, kaže dok gleda svoje telo u kolicima. ‘’Želim da se ovo ovde završi, da više nema kolica, umora, bola, buđenja svakog jutra sa željom da je sve gotovo, nema upale pluća, nema upale zglobova.

I dok gnevni aktivisti misle da film vređa osobe sa invaliditetom i šalje poruku da njihov život ne može biti proživljen hrabro, knjiga radi upravo suprotno, jer osim Vila imamo i Lu kao lika, a Lu nikada ne prihvata njegovu odluku da ljubav nije dovoljna i da život sa kvadriplegijom, uz ljubav koju Vi lima, nije vredan življenja. U knjizi postoji pluralitet priča, one koegzistiraju paralelno, tako da i čitalac može izabrati svoju perspektivu. Stav Luine majke je, recimo, da je eutanazija neprihvatljiva. Možda se knjiga i ne trudi da pošalje neku poruku – na kraju krajeva, uprkos ‘’teškoj’’ temi, radi se o ljubiću za plažu koji glavnu junakinju pretvara u Pepeljugu na kraju i odvodi je u Pariz da plače u kafiću, jer nije isto plakati u kafiću u Parizu nad nasleđenim bogatstvom i plakati negde drugde. Možda je Me before you samo obična životna priča o tome kako nekada dominantne priče mogu biti moćne a terapijski efekat alternativnih priča nemoćan pred odbijanjem da se životu pripiše smisao.

Autor: Marica Stijepović